ISTRA ŽIVANJA RECEPCIJE UMETNIČKIH DELA

1. ISTRAŽIVANJA RECEPCIJE UMETNIČKIH DELA doc drPredrag Cvetičanin 22.11.2012.

2. SOCIOLOŠKO PROUČAVANJE UMETNOSTI (Poboljšan) romb kulture (Viktorija Aleksander) Odnos umetnosti i društva nikada nije neposredan, već je uvek posredovan stvaraocima, s jedne, primaocima umetnosti s druge i distributerima umetnosti, s treće strane. Umetnost Potrošači Stvaraoci Distributeri Društvo

3. STUDIJE O RECEPCIJI KULTURE • Teorije koje se bave korišćenjem kulture, usredsređuju se na desnu stranu “romba kulture” i razmatraju kako ljudi pristupaju umetnosti, kako je koriste i prihvataju. • Osnovna ideja jeste da je publika najvažnija za razumevanje umetnosti, jer značenja koja nastaju tumačenjem umetnosti i način na koji se ona upotrebljava zavise od primalaca, ne od stvaralaca (čitalac kao junak). • Umetnost ne oblikuje društvo direktno, već ga oblikuje preko publike.

4. POREKLO STUDIJA O RECEPCIJI KULTURE • Istraživanja o recepciji kulture oslanjaju se na dve glavne tradicije, a to su studije kulture (cultural studies – u Velikoj Britaniji) i književna kritika (naročito u SAD) • Važne teorijske preteče ovih istraživanja potiču i iz istraživanja medija koja su sedamdesetih godina XX veka razvijena u okviru koncepcije o “upotrebi i zadovoljstvu” • Dok teorije oblikovanja pretpostavljaju jednu pasivnu publiku, ova koncepcija “upotrebe i zadovoljstva” ukazuje da je publika aktivna u korišćenju kulture.

5. UPOTREBA MEDIJA • Blumer i Kac (1974) su utvrdili da ljudi gledaju televiziju da bi zadovoljili četiri potrebe: • Potrebu za razonodom; • Razvoj socijalnih odnosa (i to kako sa likovima na ekranu, tako i sa prijateljima i porodicom sa kojima zajedno gledaju programe) • Razvoj ličnog identiteta (jačanje ličnih vrednosti i poređenje sopstvenih životnih okolnosti i problema sa onima koji se prikazuju na televiziji) • Potrebu za informisanošću (dobijanje podataka o tome šta se dešava u svetu)

6. UPOTREBA MEDIJA • Takman i saradnici: televizija je “elektronsko ognjište” koje zamenjuje kamin kao mesto porodičnog okupljanja, radi druženja i razgovora. • David Morli: “Porodična televizija” (1986) različiti načini gledanja muškaraca i žena – Aberkrombi “književni” i “video” pristup kulturnim tvorevinama.

7. AKTIVNA PUBLIKA • Džon Fisk (“Popularna kultura”) smatra da ljudi učestvuju u stvaranju značenja tekstova, pripisujući primaocima skoro potpunu autonomiju u stvaranju značenja • Fisk se bavi proučavanje popularne kulture i polazi od ideje da su ove umetnosti proizvod elita i da je njihovo nameravano značenje da vladaju (ekonomski i intelektualno) • Sposobnost stvaranja značenja Fisk naziva “semiotička moć”. • U SAD, Velikoj Britaniji i Australiji (sredinama koje Fisk proučava) glavne hegemonističke sile su bela, kapitalistička i partrijarhalna. Fisk se pita, zašto ljudi konzumiraju popularne umetnosti, ako je cilj ovih proizvoda da vladaju?

8. AKTIVNA PUBLIKA • Po Fisku, ljudi se opiru ovim porukama, tako što od njih stvaraju sopstvena značenja. • Značenje koje proizvode potčinjene klase, a koje je u suprotnosti u odnosu na vladajuće poruke, predstavlja čin prkosa, i Fisk ga naziva “semiotički otpor” • Fisk smatra da semiotički otpor podržava ljude u njihovom svakodnevnom životu. On je taktika postupanja sa potčinjavanjem, način snalaženja. On ne podstiče na društvene promene ili revolucije, te je semiotički otpor “pre progresivan, nego radikalan”. • Zanimljivo je da, iako pripisuje aktivnu ulogu onima koji recipiraju umetnost, Fisk ne proverava svoje ideje empirijskim istraživanjima.

9. TEORIJA RECEPCIJE • Pod uticajem postmodernog teoretisanja književna analiza je počela da dovodi u pitanje ideju da pretpostavljeno značenje prebiva u tekstu i počela je da nagoveštava da čitaoci stvaraju značenje na osnovu teksta. • Teri Iglton: “Značenja teksta ne počivaju u tekstovima, kao umnjaci u desnima, koji strpljivo čekaju da budu izvađeni”. • U stvari, čitaoci aktivno kreiraju značenja. Takvim poimanjem teorija recepcije je suštinsko pitanje književne analize pomerila sa pianja o tome šta tekst zaista znači, ka tome koja značenja i tumačenja stvara publika, i pod kojim okolnostima.

10. TEORIJA RECEPCIJE • Teorija recepcije pretpostavlja da čitaoci pristupaju tekstu sa “horizontom očekivanja”, sa svim odlikama svoga porekla, koje uključuje i demografski profil (nacionalno poreklo, pol, starost, rasu, seksualno opredeljenje, itd), i njihove društvene mreže i ono što je samo njima svojstveno. • Oni čitaju tekst na osnovu svoga horizonta očekivanja. Posledica toga je da će značenja koja pripisuju tekstu biti pod uticajem njihovog sopstvenog porekla i njihovih sopstvenih stavova. • Vidmar i Rokič (“Sve ostaje u porodici” 1979) – Arči Banker, konzervativni, verski zatucani belac iz radničke klase – percepcija serije u zavisnosti od vlastitih stavova. • http://www.youtube.com/watch?v=O_UBgkFHm8o

11. RECEPCIJA I HORIZONTI OČEKIVANJA • Brojne studije koje se bave televizijom istražuju načine na koje različite grupe prihvataju iste kulturne proizvode. • Ova istraživanja pokazuju da različite grupe imaju različite horizonte očekivanja koji ih upućuju na učitavanje različitih značenja u ove predmete ili na upotrebu različitih strategija tumačenja tih predmeta. • One su razotkrile razlike koje se zasnivaju na etničkom i nacionalnom poreklu, interpretativnoj zajednici, klase, rasi i polu.

12. NACIONALNO POREKLO • Libes i Kac (“The Export of Meaning”, 1993) ispitivali su način recepcije američke sapunske opere “Dalas” u šest različitih zajednica (četiri različite zajednice u Izraelu – ruski emigranti, marokanski emigranti, stanovnici kibuca i Arapi koji žive u Izraelu), u Americi (gde je serija snimljena) i u Japanu (gde je serija propala) • Svaka od ovih zajednica je različito govorila o “Dalasu”: ruski Jevreji su kritikovali seriju jer veliča kapitalističke vrednosti, dok su Arapi imali potpuno suprotno viđenje serije koja je, po njima pokazivala da bogatstvo ne donosi sreću.

13. NACIONALNO POREKLO • Marokanski Jevreji su smatrali da se u seriji prvenstveno govori o porodičnim odnosima i o teškoćama da se oni održe (realistički okvir i okvir “igre”). • Japanski ispitanici su smatrali da je estetska forma ovog programa razdražujuća – ona se nije uklapala u žanr “porodične drame” koji je u Japanu najbliži format formatu sapunske opere. • http://www.youtube.com/watch?v=Ffo2Oqt8bIM

14. DRUŠTVENA KLASA • Lil i Oliven su analizirali način na koji su brazilski ispitanici iz različitih društvenih klasa (10 porodica iz radničke klase i 10 porodica iz više klase) doživeli i opisali sapunsku operu “Letnje sunce”. • Od ispitanika su tražili da prepričaju epizodu koju su zajedno gledali, a njihova tumačenja su se razlikovala u zavisnosti od klase kojoj su pripadali (ispitanici iz radničke klase su koristili realistički okvir, opisujući događaje iz serije kao da su se stvarno odigrali, dok su ispitanici iz viših slojeva sapunicu posmatrali kao konstruisanu priču) • http://www.youtube.com/watch?v=TkOWgFPCnJ0&feature=related

15. ŽIVOTNO DOBA • Postoji veliki broj studija posvećenih popularnim umetnostima i mladim ljudima, ali se skoro uopšte nije ispitivao odnos između popularnih umetnosti i starijih ljudi. • Andrea Pirs je ispitivala i kako žene različite životne dobi doživljavaju televizijske programe (ona je poredila recepciju televizije od strane žena od 60 do 78 godina i od strane mlađih žena, od 17 do 29 godina)

16. ŽIVOTNO DOBA • Starije žene su bile manje osetljive na seksističke prikaze žena, dok su ih vređala izričita pominjanja seksa i promiskuitetno ponašanje ženskih likova, dok je kod mlađih bilo obrnuto (“Čarlijevi anđeli”) • Starijim osobama su takođe bile izuzetno zanimljivi likovi poslovnih žena koje su usklađivale karijeru i porodične obaveze (nešto što je ovim ženama bilo uglavnom nedostupno) • http://www.youtube.com/watch?v=tTOrcnd_nCk

17. RASA • Džali i Luis su proučavali kako su crni i beli stanovnici Amerike doživljavali seriju “Kozbi šou”, komediju situacije o dobrostojećoj afričko-američkoj porodici Hakstabl. • Pratili su 52 fokus grupe (23 su sačinjavali crnci, 26 belci, a 3 Hispanoamerikanci). U svakoj je prikazana ista epizoda serije kao podstrek za razgovor. • http://www.youtube.com/watch?v=0_v1phYhU3I

18. RASA • Belci su bili skloni da seriju dožive u kontekstu “rasnog slepila” (prikaz obične, uspešne porodice, koja je slučajno crna), dok su crnci bili mnogo osetljiviji na prikazivanja svoje kulture u ovoj seriji (plakat protiv rasne diskriminacije u sobi Hakstablovih). • Oni su, s jedne strane, podržavali seriju s obzirom na mali broj pozitivnih predstavljanja afro-amerikanaca u televizijskim serijama, a s druge strane, brinulo ih je što je serija “zašećerila”stvarno crnačko iskustvo u Americi

19. PITANJE ZNAČENJA • Ključno pitanje koje se postavlja unutar istraživanja recepcije umetničkih dela glasi: “Kakvo značenje publika stvara na osnovu umetnosti” • Neki teoretičari smatraju da je ovo jedino pitanje koje vredi postaviti. To ih dovodi do toga da umanjuju vrednost istraživanjima koja postavljaju drugačiji skup pitanja, poput onog koje postavlja stanovište o produkciji kulture – o tome kako izgleda umetničko delo i kako se filtrira pre nego što dospe pred publiku.

20. PROUČAVANJA PUBLIKE doc drPredrag Cvetičanin 22.11.2012.

21. PROUČAVANJE PUBLIKE • U savremenojdruštvenojteorijiiskristalisalasu se tri stanovištapopitanjuodnosadruštvenihčinilacaikulturnihpraksi, kojebritanskiautoriTakVingČen (T.W.Chan) i Džon Goldtorp (John H. Goldthorpe) određuju kao a) tezu ohomologiji, b) tezu o individualizacijii c) tezu o omnivorimaiunivorima.

22. TEZA O HOMOLOGIJI • Teza o homologijipretpostavlja da sukulturnepraksedruštvenostrukturisanei da presudnuuloguu njihovomoblikovanjuigrapripadnostdruštvenimklasama. • Po autorimakojizastupajuovutezu, Između pripadnosti klasama i tipova kulturnih praksi postoji podudaranje (homologija)

23. TEZA O HOMOLOGIJI • Za onekojizauzimajuvisokedruštvenepoložajekarakteristično je da konzumirajudelavisokeilielitnekulture, oni na niskim društvenim položajima preferiraju neku formu popularne (komercijalne ili narodne) kulture, dok se između njih nalazi mnoštvo socijalnih i kulturnih međuslojeva.

24. TEZA O INDIVIDUALIZACIJI • Teza o individualizacijipredstavljasuprotnostovakvomshvatanju. Onailigeneralnoporičeuticajdruštvenihstrukturanaoblikovanjekulturnihpraksi, ilipakpretpostavlja da je tajuticajpostojaonekada, ali da se danas, u razvijenim, postindustrijskimdruštvima, izgubio. • Možemorazlikovatidveverzijeoveteze: • Po slabijojverziji, naoblikovanjestilovaživotadanasuticajimajuidrugestrukturalneosnovestilovaživota (starost, pol, etnicitet, seksualnepreferencije), a ne samopripadnostklasama

25. TEZA O INDIVIDUALIZACIJI • Po jačojverzijioveteze, karakterističnojza post-modernastanovišta, stiloviživotau postmodernimuslovimagubesvakustrukturalnuuslovljenostičakiunutrašnjejedinstvo. • Oni postaju „životniprojektiizgradnjeidentiteta“ koji se formirajunezavisno od socijalnelokacije,kreativnimkombinovanjemelemenatapovlastitojvolji.

26. TEZA O OMNIVORIMA • Po zastupnicimateze o omnivorimaiunivorimakoncepcija o homologijijestezastarela, alinezbogtoga štokulturnepraksegubesvojesocijalnoutemeljenje, negozbog toga štosu se pojavilinoviobliciveze. • Kulturnapotrošnjavišihdruštvenihslojeva se danasviše ne razlikuje od potrošnjeonihsadnasocijalnelestvicepo tome štouživaju u elitnoj, a odbacujumasovnuumetnost.

27. TEZA O OMNIVORIMA • Osnovnarazlika se ogleda u tome što je učešćevišihdruštvenihslojeva u kulturnimaktivnostimaintenzivnijeišto je njihovkulturnirepertoarširi. • Štaviše, distinktivnakarakteristikaomnivorajesteda suonipodjednakootvorenizasvekulturneforme – i one kojepripadajutradicionalnojelitnojumetnostii one izdomenasavremenepopularnekulture – i da jednakoentuzijastičnoučestvujuu njima.

28. TEZA O OMNIVORIMA • Ako se ovakošarenolikekulturnepraksevišihsocijalnihslojevamogunazvatiomnivornim, ondakulturnimpraksamanižihslojeva, čiji se ukusiikulturnaparticipacijanajčešćesvodenasveganekolikokulturnihformi, poPetersonu, odgovaranaziv „univori“. • Ova koncepcijabi se mogla posmatrati kao neka vrsta „srednjeg puta“ između teza o homologiji i individualizaciji.

29. KULTURNE PRAKSE 1) kulturnepotrebe(potencijalniaspektkulturneparticipacije); 2) kulturnenavike(aktuelniaspektkulturneparticipacije); 3) ukuse (estetskepreferencije); 4) znanja o kulturi; 5) posedovanjekulturnihdobara (knjiga, slika, skulptura, kulturneopreme).

40. DISTINKCIJA • Burdije je formulisao teoriju distinkcije. On smatra da baš kao što se društvene grupe razlikuju po količini ekonomskog kapitala koju kontrolišu, tako se razlikuju i po količini svog kulturnog kapitala. • Elite u društvu mogu da koriste ovaj kapital da urade dve stvari: prvo, da održe jednu nevidljivu granicu između sebe i nižih klasa; i drugo, da ovu klasnu razliku trajno održavaju generacijski. • Ovo prvo mogu da učine zahvaljujući tome što mogu da prepoznaju druge članove viših klasa na osnovu njihovog ukusa, a ovo drugo zato što su u poziciji moći i u prilici da uređuju druge institucije – školski sistem, na primer – u sopstvenu korist.

41. KRITIKE DISTINKCIJE • David Hal (“Inside Culture”, 1993) je proučavao koju vrstu umetnosti ljudi drže u svojim kućama i kakva značenja pripisuju tim delima (40 domaćinstva iz dva elitna i dva radnička naselja na Menhetnu i Long Ajlendu u Njujorku) • Pobijanje koncepcije kulturnog kapitala - Hal otkriva da različite društvene klase izlažu različite vrste umetnosti u svom domu, ali smatra da su značenja koja oni pripisuju tim delima mnogo sličnija nego što bi se moglo očekivati. Najčešće pejzaži – kod elitnih krugova apstraktna umetnost se tretira kao pejzaž

42. KRITIKE DISTINKCIJE • En Svidler kritikuje Burdijeovu ideju da se habitus formira isključivo u ranim godinama i trajno rukovodi našim ponašanjem. • Ona smatra da ljudi tokom života mogu da učenjem usvajaju, i da to zaista i čine, različite kulturne repertoare. • Ljudi se razlikuju po sadržaju svog kulturnog instrumentarija (tool kit), ali oni mogu da ga obogaćuju i da biraju među repertoarima u skladu sa prilikom.

43. KRITIKE DISTINKCIJE • Mišel Lamont je (u knjizi “Money, Morals, Manners”, 1992) utvrdila da značaj kulturnog kapitala o kome govori Burdije mnogo veći u Francuskoj (posebno u Parizu), nego u SAD. • Ričard Peterson: kulturni omnivori i univori • Dve piramide: obrnuta piramida.

44. KRITIKE DISTINKCIJE • Betani Brajson je (u “Anything, but Heavy Metal” 1996), analizirala ono što se u muzici ljudima ne dopada. • Ona je pokazala da su ljudi višeg statusa/obrazovanja potrošači većeg broja kulturnih formi (estetski tolerantniji) na osnovu toga što je malo oblika kulture prema kojima osećaju odbojnost. • A da su oblici kulture prema kojima osećaju odbojnost, upravo oni oblici koji se najviše dopadaju ljudima nižeg položaja. • Brajsonova smatra da to ukazuje da se isključivanje zasniva na pripadnosti društvenoj klasi (a ne rasi) – rasni koreni muzike nisu uticali na njeno prihvatanje od strane obrazovane elite.

45. NESTAJANJE KULTURNIH GRANICA • Poslednjih godina je razlika između visokih i niskih oblika umetnosti znatno umanjena. • Po Veri Zolberg, uzrok tome su brojni činioci, kao što su uspon masovnog obrazovanja, umetnički pokreti (npr. pop-art) koji su otvoreno pozajmljivali iz popularne kulture ili oni koji su dovodili u pitanje razliku između visokog i popularnog, postmodernističko osporavanje “velikih priča”, uključujući i pojam “velikog dela”, preokret ka komercijalnijem finansiranju neprofitnih kulturnih organizacija i uključivanje marginalne umetnosti u žanr visokih oblika umetnosti.

46. LITERATURA: • Viktorija Aleksander: Sociologija umetnosti, Clio, Beograd, 2007. godine, od 283 do 293 strane; i od 319 do 335 strane